Ko može biti radiestezista: Urođeni talenat, merenje nadarenosti i etika rada
Pitanje predispozicija za bavljenje radiestezijom oduvek je izazivalo pažnju javnosti. Iako talenat predstavlja ključnu početnu tačku, on gubi svaku vrednost ukoliko nije praćen stalnim učenjem, suzbijanjem sujete i neprestanim vežbanjem.
Prirodni dar naspram stečene veštine
Često se u stručnim krugovima vodi duboka i iscrpna rasprava o tome ko zapravo može da se bavi radiestezijom. Da li su to veštine dostupne apsolutno svima, ili je pristup rezervisan isključivo za one koji od rođenja poseduju specifične sposobnosti? Iako su u prošlosti postojala mišljenja, izražavana čak i kroz određene procente, da bi svaka osoba mogla da savlada ovu veštinu, dugogodišnja praksa nepobitno ukazuje na to da to ipak nije slučaj.
Međutim, vrhunski i izuzetni stručnjaci u ovoj oblasti ne moraju nužno biti samo oni koji poseduju taj urođeni, prirodni dar. Može se desiti da je taj dar prisutan i izražen kroz izuzetno visok koeficijent radiestezijske sposobnosti, a da ta ista osoba nikada u životu ne ostvari rezultate koji bi je svrstali u prave poznavaoce. To se može uporediti sa bilo kojom drugom ljudskom nadarenošću, na primer za muziku, matematiku ili pevanje. Posedovati talenat za nešto ne predstavlja apsolutno ništa ukoliko se on ne neguje, ne brusi i ne stavlja na probu kroz naporno, dugotrajno i neprekidno vežbanje.
Drugim rečima, nadarenost bez dubokog proučavanja i stalnog rada ostaje potpuno neispoljena i neiskorišćena. Kao klasičan primer može poslužiti muzički instrument: violinu na najvišem nivou može svirati samo onaj nadareni muzičar koji je godinama neumorno vežbao i usavršavao svoju tehniku.
Merenje radiestezijskog koeficijenta
Zanimljivo je istaći da se radiestezijska nadarenost može i egzaktno izmeriti. Ipak, taj koeficijent nadarenosti, koji se izražava u određenom broju, nije uvek identičan tokom ispitivanja – vrednosti se mogu razlikovati u zavisnosti od toga ko tačno vrši testiranje. Pored toga, svaki stručnjak primenjuje svoju sopstvenu i specifičnu metodu merenja. Pojedinci to rade pažljivim brojanjem pojedinačnih oscilacija viska, dok se drugi oslanjaju na brojanje punih krugova koje instrument napravi.
Jedna od rasprostranjenih metoda merenja na terenu funkcioniše na sledeći način: ispitivač svojom levom rukom hvata desnu ruku osobe koja se testira. Zatim, desnom rukom zanjiše visak prema ispitivanoj osobi i broji tačan broj njihaja sve dok se instrument potpuno ne zaustavi. Taj dobijeni broj se potom množi sa deset, čime se dobija konačan iznos koji predstavlja koeficijent radiestezijske nadarenosti. Prema ustaljenim normama ovakvog vida testiranja, ukoliko je broj njihaja manji od 20, odnosno ukoliko je ukupni koeficijent manji od 200, smatra se da ta osoba ne poseduje dovoljan nivo osetljivosti kako bi, čak i uz svakodnevno vežbanje, mogla da postigne značajnije rezultate.
Približna skala radiestezijske osetljivosti
Na osnovu pomenutog sistema bodovanja, vrednovanje sposobnosti može se svrstati u sledeće okvire:
- Od 200 do 350: Dobra nadarenost.
- Od 350 do 500: Vrlo dobra nadarenost.
- Preko 500: Odlična nadarenost. (Što je vrednost koeficijenta veća, time je i osetljivost izraženija).
Treba uvek iznova naglasiti da su ovo isključivo orijentacioni koeficijenti i da svaki praktičar vremenom izgradi svoje sopstvene skale vrednosti koje se međusobno razlikuju. Ipak, oslanjajući se na bogato iskustvo, stručnjaci uvek mogu na osnovu svojih parametara sasvim precizno razvrstati kandidate.
Oprez, samokontrola i moralna odgovornost
Na ovom mestu obavezno se mora istaći jedna izuzetno važna opomena za sve početnike. Naime, kada neiskusni praktičari osete prve konkretne rezultate merenja, oni često zanemaruju naknadne provere i odmah nastupaju izuzetno autoritativno. Spremni su da tvrde i dokazuju kako je situacija na terenu apsolutno onakva kakvu su je oni detektovali, uvereni da tu nema mesta za grešku.
Međutim, mora se imati u vidu da rezultati koji se dobijaju ovim putem u sebi uvek nose i elemente brojnih mogućih propusta. Izvor tih grešaka su najčešće sami ispitivači, ali i spoljašnji faktori, trenutno raspoloženje, umor, kao i nedovoljna mentalna koncentracija. Upravo zbog toga, svakom rezultatu uvek treba pristupati sa izvesnom dozom rezerve u pogledu njegove apsolutne tačnosti.
"Kada nešto odlučno tvrdite, uvek ostavite vrata makar malo odškrinuta, kako vam u slučaju greške neko ne bi priklještio rep."
— Često citiran savet iz akademskih krugova, primenjiv na terenska istraživanja.Ovo je izuzetno dragocen savet koji podseća na nužnost preispitivanja sopstvenih nalaza. Da je u ovom poslu zaista neophodna prava nadarenost i da se ne može forsirati uspeh tamo gde nema pokrića, uči nas i sama priroda: izuzetno je teško, gotovo nemoguće, od bilo kakvog običnog konja napraviti vrhunsko trkačko grlo.
U svakom slučaju, bez obzira na nivo tehničke obučenosti, pravi i priznati praktičar ove veštine prvenstveno bi morao biti human i dobar čovek — intelektualno širok, te moralno i psihički potpuno stabilan i dorastao svom zadatku.
