Zatvoreni ciklus vode i prirodni preduslovi

Prirodni ciklus kretanja vode funkcioniše po strogo utvrđenim pravilima koja traju od postanka sveta. Voda isparava sa površine tla, iz potoka, rečnih korita i mora, formirajući oblake u višim slojevima atmosfere. Hlađenjem vodene pare nastaju padavine koje natapaju tlo. Voda se zatim proceđuje kroz površinske propusne slojeve, stvarajući podzemna jezera, reke i potočiće. Krećući se preko nepropusnih slojeva, kroz pore i pukotine, voda ponovo izbija na površinu formirajući izvore koji se na kraju ulivaju nazad u veće vodene mase, čime se ciklus zatvara.

Opšte je poznato da vodeni resursi nisu ravnomerno raspoređeni. Dok obiluju krajevi sa bogatim izvorištima, postoje ogromna pustinjska prostranstva potpuno lišena vegetacije. Istorijski gledano, najveća ljudska naselja formirala su se isključivo tamo gde je snabdevanje pijaćom vodom bilo trajno rešeno. Kako bi se odgovorilo na potrebe stanovništva u sušnijim predelima, razvila se hidrogeologija — naučna grana koja proučava faktore pojave i kretanja podzemnih voda. Boje se neretko ubacuju u ponornice kako bi se precizno utvrdilo gde ta ista voda ponovo izvire na površinu.

Geomorfološke celine i specifičnosti reljefa

Stručnjaci koji obavljaju radiestezijska istraživanja na terenu moraju posedovati solidno geološko predznanje kako bi znali kakav profil tla mogu očekivati. Analizom tipičnih reljefnih oblika, mogu se uočiti tri karakteristične geomorfološke celine koje jasno ilustruju različite uslove vodosnabdevanja:

• Ravničarska područja i rečne nizije: Sastavljena su uglavnom od glinovitih, peskovitih i šljunkovitih naslaga. Zbog visoke vodopropusnosti, pojava vode je široko rasprostranjena, a nivo podzemnih voda direktno zavisi od vodostaja glavnih rečnih tokova u okolini. Izazov predstavlja precizno lociranje žive tekuće vode umesto stajaćih "bazena", kao i opasnost od treseta koji dobijenoj vodi može dati neupotrebljiv miris na trulež.
• Brdovita područja i obronci planina: Izgrađena su od neogenih sedimenata, mahom glinovitih i krečnjačkih laporaca uz povremeni pesak. Voda u ovim laporovitim (nepropusnim) podlogama nije stalna i isključivo zavisi od učestalosti padavina i nagiba terena, zbog čega se ovakva područja u geologiji smatraju izuzetno nepovoljnim za traženje pijaćih tokova.
• Diluvijalne rečne terase: Oslanjaju se na laporovite naslage i pretežno su izgrađene od gline sa kvarcnim oblucima i povremenim slojevima peska. Hidrogeološki uslovi su ovde znatno povoljniji, jer glinoviti površinski sloj sa peskom deluje kao prirodni sabirnik vode koja gravitaciono teče naniže, usled čega su šanse za pronalazak žile podzemne vode znatno veće.

Istraživanja u nepropusnim stenama (Laporci)

Iako opšta geologija sugeriše da su laporci i slične stene (poput peščara i dolomita) nepovoljni, praksa pokazuje da je pronalaženje vode moguće, mada izuzetno kompleksno. Voda se u takvim podlogama ne kreće kroz same slojeve, već isključivo kroz uzane tektonske pukotine i rasede nastale naknadnim pomeranjem tla.

Ovi podzemni tokovi retko imaju veliku izdašnost (obično između 1 i 3 litra u minuti). Najveći problem prilikom radova predstavlja sama preciznost bušenja. Ukoliko se na dubini od 20 do 30 metara nalazi vodena žila širine svega 5 do 10 centimetara, i najmanje odstupanje burgije dovodi do promašaja. Odstupanje od samo jednog stepena po vertikali znači grešku od 24 centimetra na dubini od 10 metara, a čak 48 centimetara na 20 metara dubine, zbog čega mašina lako prođe tik pored vode. Ipak, vrhunski rezultati su zabeleženi u praksi; u pojedinim termalnim lečilištima na ovakvim terenima uspešno je nabušena arteska voda pod pritiskom na 30 metara dubine, dok je u nekim seoskim naseljima ostvaren snažan vodeni mlaz koji u potpunosti snabdeva lokalni vodovod.

Kapacitet bunara i proračun zaliha vode

Nivo vode u bunarima i bušotinama podložan je stalnim oscilacijama; podiže se usled obilnih padavina, a opada tokom sušnih perioda. Prilikom određivanja lokacije, procenjeni dotok vode (na primer, 2 litra u minuti, što iznosi 120 litara na sat, odnosno 2,88 kubnih metara dnevno) mora se uzeti sa izvesnom inženjerskom rezervom.

Ovakva računica je tačna samo pod uslovom da kapacitet samog bunara, od dna do linije hidrostatičkog pritiska, može da uskladišti tu celokupnu zapreminu, ili ukoliko je usisna cev postavljena znatno ispod hidrostatičkog nivoa. Zapremina bunara računa se po klasičnoj formuli za zapreminu valjka (površina osnove pomnožena sa visinom vodenog stuba). Unutrašnji prečnik cevi igra apsolutno presudnu ulogu u formiranju vodene rezerve.

Tabela: Zapremina vode po jednom visinskom metru bunara (1.00 m)

Iz navedenih podataka jasno proizilazi sledeći zaključak: ukoliko se voda u bunaru podigne 3 metra od dna usled hidrostatičkog pritiska, bunar prečnika 1 metar zadržaće impresivnih 2.355 litara vode, dok će uska cev prečnika 0.30 metara sakupiti jedva 213 litara, uprkos potpuno istom dotoku iz podzemne žile. Ovo detaljno objašnjava zbog čega stanovnici ruralnih područja isključivo iskopavaju široke bunare, kako bi obezbedili sigurne i dovoljne količine vode za čitavo domaćinstvo i stoku.

Moderne ugradnje uskih cevi sa vodenim pumpama preporučljive su samo za prostrane ravničarske predele sa visokim stepenom izdašnosti, dok na brdovitom i neravnom terenu ta opcija veoma često nije izvodljiva. Opšta preporuka struke jeste da bunar za vikendice ne bi smeo imati prečnik manji od 60 centimetara, dok za velika poljoprivredna gazdinstva taj prečnik mora iznositi minimum jedan metar. Takođe, strogo se mora voditi računa da dva bunara nikada ne budu iskopana preblizu na istoj vodenoj žili, kako ne bi nehotično iscrpeli međusobne rezerve.