Osnovni radiestezijski pribor: Istorijski razvoj i primena
Poreklo osnovnih instrumenata za detekciju zračenja seže u najranije faze razvoja ljudskog društva. Slučajno opažanje neobjašnjivog kretanja odlomljene grane u ruci usmerilo je drevne civilizacije ka korišćenju ovog fenomena za rešavanje ključnih životnih problema, poput pronalaska vode ili praćenja krda. Istim empirijskim putem, otkrivena je i moć tega obešenog o konac.
Rašlje: Od grančice do savremenog alata
Prvi i najstariji radiestezijski instrument su rašlje. U obliku štapa pominju se još u drevnoj istoriji i biblijskim predanjima. Kod pojedinih plemena u Africi i Polineziji, upotreba dugačkih štapova koji rotiraju ili se ukrštaju opstala je do današnjih dana. Blago povijeni štapovi, kakve su koristili rani istraživači poput Peneta, bili su u masovnoj upotrebi sve do kraja 18. veka.
Vremenom je uočeno da su za rad znatno pogodnije takozvane račvaste rašlje — oblikovane spajanjem dva štapa ili korišćenjem prirodno račvaste grane. Kada se krajevi ovakve grane zategnu u rukama, instrument počinje da rotira ili se naglo pomera nagore ili nadole u prisustvu specifičnih podzemnih zračenja (poput vode ili ruda).
Karakteristike drvenih rašlji
- Izbor drveta: Tradicionalni istraživači najčešće biraju vrbu ili lesku.
Sa napretkom industrije, drvo polako ustupa mesto metalu. Istorijski prikazi iz 17. i 18. veka pokazuju širok asortiman alata, pa čak i pokušaje korišćenja makaza, klešta, opruga iz zidnih satova ili spiralnih čeličnih žica. Zanimljiv je podatak iz literature da su se u eksperimentalne svrhe povremeno koristile i tvrdo sušene kobasice. Način držanja se takođe menjao: od donjeg hvata (sa dlanovima okrenutim nagore), preko gornjeg hvata, do specifičnih tehnika držanja vrhovima prstiju, kakve je recimo praktikovao istraživač Bleton.
Danas se u specijalizovanim prodavnicama u inostranstvu mogu naći razni patentirani modeli od čelične žice (debljine 0,5 do 1,5 mm). Najčešće poseduju pokretne valjke (čaure) na rukohvatima, kako bi se izbegao direktan kontakt dlanova sa krakovima instrumenta.
Ugaone (L) rašlje
Posebnu kategoriju čine pravougaone rašlje. Sastoje se od dve nezavisne metalne žice (debljine 3 do 5 mm) savijene pod pravim uglom. Duži krak obično meri između 30 i 40 centimetara, dok se kraći krak (oko 12 centimetara) drži u rukama. Drže se vodoravno i paralelno ispred tela, na razmaku od 20 do 25 centimetara. Prilikom nailaska na traženi objekat, žice se same privlače i ukrštaju. Veoma je važno da ruke tokom rada ne budu priljubljene uz telo, jer se tada stvara obrnuti efekat odbijanja žica jedne od druge.
Visak: Od matematičkog klatna do osetljivog senzora
Visak je svaki teg koji slobodno visi na niti. Njegova upotreba bila je poznata još u doba Rimskog carstva, a pretpostavlja se da praksa potiče iz drevne Kine i Indije. Početkom 19. veka, profesor Žerboan pokušao je da predstavi visak Francuskoj akademiji nauka, ali ga je naučna zajednica tada odbacila. Pravu popularizaciju ovog instrumenta ostvario je čuveni istraživač opat Mermet (1866–1937), definišući ključne zakonitosti njegovog delovanja.
Bitno je napraviti razliku između običnog fizičkog klatna i radiestezijskog instrumenta. Dok matematički visak podleže strogim fizičkim zakonima, takozvani siderički (radiestezijski) visak u rukama senzibilne osobe prkosi pravilnoj oscilaciji. On usporava, zastaje, menja pravce, crta elipse i nepravilne krugove na osnovu zračenja.
Materijali i izrada
Visak se može izraditi od metala (čelik, mesing, bakar, srebro, zlato), drveta, mermera, kvarca, ćilibara ili stakla. Postoje i šuplji "probni" modeli (Mermetov visak) u koje se stavlja uzorak traženog materijala, kao i kompleksniji modeli sa ugrađenim kondenzatorima koje je konstruisao profesor Hajme.
Oblik i masa
Smatra se da je idealan oblik aerodinamičan – sferičan, sa završnim šiljkom na dnu. Vertikalna osa instrumenta mora biti savršeno simetrična. Masa najčešće varira od 10 do 100 grama, pri čemu osobe izraženije senzibilnosti preferiraju teže instrumente kako bi umirile nekontrolisane oscilacije.
Konac, vrpca ili metalni lančić na kome visak visi mora biti izuzetno fleksibilan kako ne bi kočio kretanje instrumenta, a preporučena dužina retko prelazi 20 centimetara. Zanimljiv je podatak iz prakse da se pokreti, odnosno amplitude viska, znatno pojačavaju ukoliko se instrument pre upotrebe blago zagreje u šaci, što olakšava rad osobama sa slabijom početnom osetljivošću.
