Mišljenje za oslobađanje od plaćanja carine za uvoz robe koja služi za zaštitu životne sredine

Izdavanje mišljenja za oslobađanje od plaćanja carine:

Ministarstvo zaštite životne sredine izdaje mišljenje za oslobađanje od plaćanja carine saglasno članu 217.. stav 1. tačka 9. Carinskog zakona (“Sl. glasnik RS”, br. 18/2010 ) i članu 266. Uredbe o carinski dozvoljenom postupanju sa carinskom robom, puštanju carinske robe i naplati carinskog duga, (“Sl. glasnik RS”, br. 127/03, 20/04, 24/04, 63/04, 104/04, 44/05, 71/05, 76/05, 106/05, 5/06, 47/06, 86/06, 10/07, 25/07, 80/07, 9/09, 26/09 28/09, 57/09 i 96/09) za:

1.  Lica, osim fizičkih koja se bave naučnom, obrazovnom, kulturnom, sportskom, rekreativnom, humanitarnom, verskom delatnošću, tehničkom kulturom, umetnošću, delatnostima zaštite prirode i kulturnih dobara i kontrolom kvaliteta životne sredine – na robu koja se ne proizvodi u Srbiji, a služi neposredno za obavljanje tih delatnosti, osim alkohola i alkoholnih pića, duvanskih proizvoda i putničkih motornih vozila (član 217. stav 1. tačka 4.)

2.  Lica, osim fizičkih – na robu koju besplatno prime iz inostranstva za naučne, prosvetne, kulturne, sportske, humanitarne, verske, zdravstvene i socijalne svrhe, kao i za zaštitu životne sredine, osim alkohola i alkoholnih pića, duvanskih proizvoda i putničkih motornih vozila (član 217. stav 1. tačka 5.)

3.  Lica osim fizičkih – na opremu koja se ne proizvodi u zemlji, a služi neposredno za zaštitu životne sredine (član 217. stav 1. tačka 9.)

Potrebna dokumentacija:

Zahtev za izdavanje mišljenja za oslobađanje od plaćanja carine, podnosilac zahteva prilaže:

1. Izjavu da roba (oprema) služi neposredno za zaštitu životne sredine i za potrebe iz delatnosti podnosioca zahteva;

2. Kopija ugovora o nabavci robe;

3. Tehnička dokumentacija – tehnički podaci i karakteristike robe – opreme koja se uvozi;

4. Potvrda Privredne komore da se oprema ne proizvodi u Republici Srbiji;

5. Dokaz o uplaćenoj administrativnoj taksi u iznosu od 1.000,00 dinara na:

   1. žiro račun 840-742221843-57

   2. poziv na broj 97 50-016

Zakon o zaštiti od nejonizujućih zračenja (R. Srbija)

Z A K O N
O ZAŠTITI OD NEJONIZUJUĆIH ZRAČENJA
(„Službeni glasnik“ RS br. 36/09)

 
I. OSNOVNE ODREDBE

Član 1.

 Ovim zakonom uređuju se uslovi i mere zaštite zdravlja ljudi i zaštite životne sredine od štetnog dejstva nejonizujućih zračenja u korišćenjuizvora nejonizujućih zračenja.

Zaštita od profesionalnog izlaganja izvorima nejonizujućih zračenja nije predmet ovog zakona.

Član 2.

Pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju sledeće značenje:

1) nejonizujuća zračenja jesu elektromagnetska zračenja koja imaju energiju fotona manju od 12,4 eV. Ona obuhvataju: ultraljubičasto ili ultravioletno zračenje (talasne dužine 100-400 nm), vidljivo zračenje (talasne dužine 400-780 nm), infracrveno zračenje (talasne dužine 780nm – 1 mm), radio-frekvencijsko zračenje (frekvencije 10 kHz – 300 GHz), eletromagnetska polja niskih frekvencija (frekvencije 0-10 kHz) i lasersko zračenje. Nejonizujuća zračenja obuhvataju i ultrazvuk ili zvuk čija je frekvencija veća od 20 kHz;

2) izvor nejonizujućih zračenja jeste uređaj, instalacija ili objekat koji emituje ili može da emituje nejonizujuće zračenje;

3) izvor nejonizujućih zračenja od posebnog interesa jeste izvor koji može biti opasan po zdravlje ljudi uzimajući u obzir najbolje dostupne naučne podatke;

4) objekat sa izvorom nejonizujućih zračenja jeste objekat gde seproizvode ili koriste izvori nejonizujućih zračenja;

5) granica izlaganja nejonizujućim zračenjima jeste maksimalno dozvoljena vrednost intenziteta polja u životnoj sredini koja je određena standardom ili drugim propisom. Ova granica se ne odnosi na pacijente uzdravstvenim ustanovama na kojima se primenjuje kontrolisana medicinska terapija ili dijagnostički postupak;

6) zona opasnog zračenja jeste prostor oko izvora nejonizujućih zračenja u kome intenzitet nejonizujućih zračenja prelazi propisanu granicu;

7) životna sredina jeste skup prirodnih i stvorenih vrednosti čiji kompleksni međusobni odnosi čine okruženje, odnosno prostor i uslove za život;

8.) stanovništvo čine lica svih godina starosti, pola i zdravstvenog stanja koja obavljaju sve životne aktivnosti. Ova lica ne moraju biti svesna da su izložena nejonizujućem zračenju i ne moraju da poznaju štetne efekte ovog zračenja;

9)  operater ili rukovalac jeste lice koje radi sa izvorima ili nadgleda rad izvora nejonizujućih zračenja;

10) zaštita od nejonizujućih zračenja obuhvata skup mera i postupaka kojima se sprečava ili umanjuje štetno dejstvo nejonizujućih zračenja u životnoj sredini;

11) ispitivanje zračenja koje potiče od izvora nejonizujućih zračenja jeste merenje, a po potrebi i proračun parametara polja i njegove prostorne raspodele u životnoj sredini;

12) vanredni događaj jeste neplanirani događaj u kojem je zbog ljudske greške ili kvara opreme nastupilo ili je moglo nastupiti štetno dejstvo nejonizujućih zračenja na zdravlje ljudi.

II. NAČELA

Član 3.

Uređivanje zaštite od nejonizujućih zračenja zasniva se na sledećim načelima:

1) načelo zabrane – izlaganje nejonizujućim zračenjima iznad propisane granice i svako nepotrebno izlaganje nejonizujućim zračenjima nije dozvoljeno;

2)načelo srazmernosti – uslovi i dozvoljenost korišćenja izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesa se određuju i cene prema koristi koju njihovo korišćenje pruža društvu u odnosu na potencijalne rizike nastupanja štetnog dejstva usled njihovog korišćenja, uzimajući u obzir nivo i  trajanje izloženosti stanovništva u konkretnom slučaju, starosnu i zdravstvenu strukturu potencijalno izloženog stanovništva, način, vreme i mesto korišćenja takvog izvora, prisustvo drugih izvora sa različitim frekvencijama, kao i druge relevantne okolnosti konkretnog slučaja;

3) načelo javnosti – podaci o nejonizujućim zračenjima dostupni su javnosti.

III. MERE ZAŠTITE OD NEJONIZUJUĆIH ZRAČENJA

Član 4.

U sprovođenju zaštite od nejonizujućih zračenja preduzimaju se sledeće mere:

1) propisivanje granica izlaganja nejonizujućim zračenjima;

2) otkrivanje prisustva i određivanje nivoa izlaganja nejonizujućim zračenjima;

3) određivanje uslova za korišćenje izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesa;

4) obezbeđivanje organizacionih, tehničkih, finansijskih i drugih uslova za sprovođenje zaštite od nejonizujućih zračenja;

5) vođenje evidencije o izvorima nejonizujućih zračenja od posebnoginteresa;

6) označavanje izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesa i zone opasnog zračenja na propisani način;

7) sprovođenje kontrole i obezbeđivanje kvaliteta izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesa na propisani način;

8.) primena sredstava i opreme za zaštitu od nejonizujućih zračenja;

9) kontrola stepena izlaganja nejonizujućem zračenju u životnoj sredini i kontrola sprovedenih mera zaštite od nejonizujućih zračenja;

10) obezbeđivanje materijalnih, tehničkih i drugih uslova za sistematsko ispitivanje i praćenje nivoa nejonizujućih zračenja u životnoj sredini;

11) obrazovanje i stručno usavršavanje kadrova u oblasti zaštite od nejonizujućih zračenja u životnoj sredini;

12) informisanje stanovništva o zdravstvenim efektima izlaganja nejonizujućim zračenjima i merama zaštite i obaveštavanje o stepenu izloženosti nejonizujućim zračenjima u životnoj sredini.

Član 5.

Radi otkrivanja prisustva, utvrđivanja opasnosti, obaveštavanja i preduzimanja mera zaštite od nejonizujućih zračenja vrši se sistematsko ispitivanje nivoa nejonizujućih zračenja u životnoj sredini.

Vlada donosi Program sistematskog ispitivanja nivoa nejonizujućih zračenja u životnoj sredini za period od dve godine.

Program iz stava 2. ovog člana priprema ministarstvo nadležno za poslove zaštite od nejonizujućih zračenja (u daljem tekstu: ministarstvo) u saradnji sa organom autonomne pokrajine nadležnim za poslove zaštite životne sredine (u daljem tekstu: nadležni organ autonomne pokrajine).

Republika odnosno autonomna pokrajina obezbeđuju finansijska sredstva za realizaciju programa iz stava 2. ovog člana.

Sistematsko ispitivanje nivoa nejonizujućih zračenja u životnoj sredini može da vrši privredno društvo, preduzeće i drugo pravno lice ako ispunjava uslove u pogledu kadrova, opreme i prostora.

Ispunjenost uslova iz stava 5. ovog člana utvrđuje rešenjem ministar nadležan za poslove zaštite od nejonizujućih zračenja (u daljem tekstu: ministar).

Rešenje iz stava 6. ovog člana je konačno.

Ministar propisuje bliže uslove koje moraju da ispunjavaju lica iz stava 5. ovog člana koja vrše poslove sistematskog ispitivanja nivoa nejonizujućih zračenja, kao i način i metode sistematskog ispitivanja nivoa nejonizujućih zračenja u životnoj sredini.

Lica iz stava 5. ovog člana koja vrše poslove sistematskog ispitivanja nivoa nejonizujućih zračenja u životnoj sredini dužna su da ministarstvu, a za teritoriju autonomne pokrajine i nadležnom organu autonomne pokrajine, dostavljaju godišnji izveštaj o rezultatima ispitivanja, najkasnije do 31.marta tekuće godine za prethodnu godinu, a u slučaju vanrednog događaja odmah.

Ministar propisuje sadržinu i izgled obrasca izveštaja iz stava 9. ovog člana.

Član 6.

Privredno društvo, preduzeće, drugo pravno lice i preduzetnik mogu koristiti izvore nejonizujućih zračenja od posebnog interesa ako ispunjavaju sledeće uslove:

1) da za te izvore nejonizujućih zračenja imaju procenu uticaja na životnu sredinu, u skladu sa zakonom;

2) da nivo izlaganja stanovništva ne prelazi propisane granice.

Ispunjenost uslova iz stava 1. ovog člana utvrđuje rešenjem ministar, a za teritoriju autonomne pokrajine nadležni organ autonomne pokrajine.

Rešenje iz stava 2. ovog člana je konačno.

Za izdavanje rešenja iz stava 2. ovog člana plaća se taksa, u skladu sa zakonom kojim se uređuje administrativna taksa.

Lica iz stava 1. ovog člana ne mogu otpočeti korišćenje izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesa pre nego što dobiju akt o ispunjenosti uslova za njihovo korišćenje.

Ministar propisuje:

1) granice izlaganja nejonizujućim zračenjima;

2) izvore koji se smatraju izvorima nejonizujućih zračenja od posebnog interesa, kao i način njihovog ispitivanja.

Član 7.

Odredbe člana 6. ovog zakona ne odnose se na izvore nejonizujućih zračenja od posebnog interesa koji se registruju kod ministarstva nadležnog za poslove odbrane i ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove.

Izuzetno, odredbe člana 6. ovog zakona ne odnose se i na:

1) izvore nejonizujućih zračenja koji se transportuju železnicom, motornim vozilom, avionom ili plovnim sredstvom, kada je tehnički obezbeđeno da se izvor ne može koristiti niti može generisati nejonizujuća zračenja;

2) izvore nejonizujućih zračenja koji su uskladišteni ili koji se koriste za prodaju ili za druge svrhe u takvom stanju da nije moguće da se puste u rad ili koriste na način koji bi predstavljao potencijalnu opasnost.

Član 8.

Privredno društvo, preduzeće, drugo pravno lice i preduzetnik koji koriste izvore nejonizujućih zračenja od posebnog interesa dužni su da vode evidenciju o tim izvorima i da odrede lice odgovorno za primenu zaštite od nejonizujućih zračenja.

Evidencija o izvorima nejonizujućih zračenja od posebnog interesa sadrži naročito podatke o: nazivu, nameni i tipu uređaja, frekvenciji, snazi i režimu rada.

Ministar propisuje bližu sadržinu evidencije iz stava 2. ovog člana.

Član 9.

Privredno društvo, preduzeće, drugo pravno lice i preduzetnik koji koriste propisane izvore nejonizujućih zračenja od posebnog interesa, dužni su da obezbede ispitivanje nivoa njihovog zračenja u životnoj sredini.

Prvo ispitivanje zračenja izvora iz stava 1. ovog člana privredno društvo, preduzeće, drugo pravno lice i preduzetnik dužni su da obezbede pre otpočinjanja korišćenja izvora ili kod povećanja broja izvora odnosno kod promene uslova korišćenja izvora ili rekonstrukcije objekta sa izvorima nejonizujućih zračenja.

Periodično ispitivanje nivoa nejonizujućih zračenja izvora iz stava 1. ovog člana vrši se u propisanom periodu.

Troškove ispitivanja izvora iz stava 1. ovog člana snosi korisnik tih izvora.

Ministar propisuje vrste izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesa za koje je obavezno ispitivanje nivoa nejonizujućih zračenja, kao i period njihovog ispitivanja.

Član 10.

Privredno društvo, preduzeće i drugo pravno lice može da vrši ispitivanje nivoa zračenja izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesau životnoj sredini ako ispunjava uslove u pogledu kadrova, opreme i prostora.

Ispunjenost uslova iz stava 1. ovog člana utvrđuje rešenjem ministar, a za teritoriju autonomne pokrajine nadležni organ autonomne pokrajine.

Za izdavanje rešenja iz stava 2. ovog člana plaća se taksa, u skladu sa zakonom kojim se uređuje administrativna taksa.

Ministar propisuje bliže uslove koje moraju da ispunjavaju lica iz stava 1. ovog člana.

Ovlašćenje za ispitivanje nivoa nejonizujućih zračenja izvora iz stava 2. ovog člana ministar, odnosno nadležni organ autonomne pokrajine, oduzima ako se naknadno utvrdi da privredno društvo, preduzeće i drugo pravno lice ne ispunjava propisane uslove ili ako se utvrdi da je rešenje izdato na osnovu neistinitih i netačnih podataka.

Rešenje iz st. 2. i 5. ovog člana je konačno.

Član 11.

Privredno društvo, preduzeće, drugo pravno lice i preduzetnik koji koriste izvore nejonizujućih zračenja od posebnog interesa dužni su da vode evidenciju i čuvaju dokumentaciju o izvršenim ispitivanjima nejonizujućih zračenja izvora iz člana 9. ovog zakona.

Javnost ima pravo pristupa informacijama iz stava 1. ovog člana, u skladu sa zakonom.

Član 12.

Privredno društvo, preduzeće, drugo pravno lice i preduzetnik, odnosno operater ili rukovalac, dužan je da odmah, a najkasnije u roku od 24 časa, obavesti ministarstvo o vanrednom događaju, a za teritoriju autonomne pokrajine i nadležni organ autonomne pokrajine, odnosno organ jedinice lokalne samouprave nadležan za poslove zaštite životne sredine.

Obaveštenje iz stava 1. ovog člana sadrži naročito informacije o okolnostima vanrednog događaja, mestu, vremenu, neposrednoj opasnosti po zdravlje ljudi i kratak opis preduzetih mera.

Član 13.

Radi ispitivanja izlaganja nejonizujućem zračenju u životnoj sredini na zahtev ministarstva, odnosno nadležnog organa autonomne pokrajine, vrše se posebna merenja.

Troškovi merenja iz stava 1. ovog člana padaju na teret ministarstva, odnosno nadležnog organa autonomne pokrajine, izuzev u slučaju ako se merenjem utvrde nepravilnosti u radu ili prekoračenje propisanih graničnih vrednosti emitovanja, kada troškove plaća vlasnik emitera zračenja.

IV. NADZOR

Član 14.

Nadzor nad primenom odredaba ovog zakona i propisa donetih na osnovu ovog zakona vrši ministarstvo.

Inspekcijski nadzor vrši ministarstvo preko inspektora za zaštitu životne sredine u okviru delokruga utvrđenog ovim zakonom.

Autonomnoj pokrajini poverava se vršenje inspekcijskog nadzora nad izvorima nejonizujućih zračenja na teritoriji autonomne pokrajine, u skladu sa ovim zakonom.

Jedinici lokalne samouprave poverava se vršenje inspekcijskog nadzora nad izvorima nejonizujućih zračenja za koje odobrenje za izgradnju i početak rada izdaje nadležni organ jedinice lokalne samouprave.

U vršenju inspekcijskog nadzora inspektor za zaštitu životne sredine ima pravo i dužnost da:

1) kontroliše da li privredno društvo, preduzeće, drugo pravno lice i preduzetnik ispunjavaju propisane uslove za korišćenje izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesa;

2) kontroliše da li lica iz čl. 8. i 11. ovog zakona vode propisane evidencije;

3) kontroliše da li lica iz člana 9. ovog zakona imaju obezbeđeno ispitivanje zračenja izvora nejonizujućih zračenja u životnoj sredini;

4) proverava da li pravna lica koja vrše poslove sistematskog ispitivanja nivoa nejonizujućih zračenja u životnoj sredini ispunjavaju propisane uslove;

5) proverava da li pravna lica koja vrše ispitivanje nivoa zračenja izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesa u životnoj srediniispunjavaju propisane uslove;

6) proverava da li je privredno društvo, preduzeće, drugo pravno lice, preduzetnik, operater ili rukovalac u roku obavestilo ministarstvo o vanrednom događaju, a za teritoriju autonomne pokrajine i nadležni organ autonomne pokrajine, odnosno organ jedinice lokalne samouprave nadležan za poslove zaštite životne sredine;

7) kontroliše da li se sprovode mere zaštite od nejonizujućih zračenja.

Član 15.

U vršenju poslova iz člana 14. ovog zakona inspektor za zaštitu životne sredine ovlašćen je da:

1) naredi otklanjanje utvrđenih nedostataka i ispunjavanje propisanih uslova licima koja koriste izvore nejonizujućih zračenja od posebnog interesa u roku koji on odredi;

2) zabrani rad licima koja koriste izvore nejonizujućih zračenja od posebnog interesa ako u određenom roku nisu otklonjeni utvrđeni nedostaci;

3) naredi vođenje evidencije iz čl. 8. i 11. ovog zakona;

4) naredi ispunjavanje propisanih uslova za obavljanje poslova sistematskog ispitivanja nivoa nejonizujućih zračenja u životnoj sredini, kao i poslova ispitivanja zračenja izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesa u životnoj sredini;

5) naredi sistematsko ispitivanje nivoa nejonizujućih zračenja u životnoj sredini na propisan način;

6) naredi ispitivanje nivoa zračenja izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesa u životnoj sredini na propisan način;

7) naredi sprovođenje i drugih mera zaštite od nejonizujućih zračenja, u skladu sa zakonom.

Član 16.

Inspektor za zaštitu životne sredine prilikom vršenja inspekcijskog nadzora mora imati službenu legitimaciju i oznaku.

Ministar propisuje obrazac službene legitimacije i izgled i sadržinu oznake.

 

V. NADLEŽNOST ZA REŠAVANJE O ŽALBI

Član 17.

O merama iz člana 15. ovog zakona inspektor za zaštitu životne sredine donosi rešenje.

Na rešenje inspektora za zaštitu životne sredine može se izjaviti žalba ministru u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Žalba na rešenje inspektora za zaštitu životne sredine ne odlaže izvršenje rešenja.

Rešenje ministra po žalbi iz stava 3. ovog člana je konačno.

VI. KAZNENE ODREDBE

Član 18.

Novčanom kaznom od 1.500.000 do 3.000.000 dinara kazniće se za privredni prestup privredno društvo, preduzeće ili drugo pravno lice ako:

1) vrši sistematsko ispitivanje nivoa nejonizujućih zračenja u životnoj sredini, a ne ispunjava propisane uslove ili nema akt o ispunjenosti tih uslova (član 5);

2) ne ispunjava propisane uslove za korišćenje izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesa ili ako koristi izvore nejonizujućih zračenja od posebnog interesa pre nego što je dobilo akt da su ispunjeni propisani uslovi (član 6);

3) ne obezbedi ispitivanje nivoa zračenja izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesa u životnoj sredini (član 9);

4) vrši ispitivanje nivoa zračenja izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesa u životnoj sredini, a ne ispunjava propisane uslove ili nema akt o ispunjenosti tih uslova (član 10);

5) u propisanom roku ne obavesti o vanrednom događaju ministarstvo, nadležni organ autonomne pokrajine, odnosno organ jedinice lokalne samouprave nadležan za poslove zaštite životne sredine (član 12).

Za privredni prestup iz stava 1. ovog člana kazniće se novčanom kaznom od 100.000 do 200.000 dinara i odgovorno lice u pravnom licu.

Pored novčanih kazni za privredni prestup iz stava 1. tač. 1), 2), 3) i 4) ovog člana privrednom društvu, preduzeću ili drugom pravnom licu može se izreći i zaštitna mera zabrane obavljanja određene privredne delatnosti u trajanju do deset godina.

Pored novčane kazne za privredni prestup iz stava 1. ovog člana odgovornom licu u pravnom licu može se izreći i zaštitna mera zabrane vršenja određene dužnosti u trajanju do deset godina.

Član 19.

Novčanom kaznom od 500.000 do 1.000.000 dinara kazniće se za prekršaj privredno društvo, preduzeće ili drugo pravno lice ako:

1) ministarstvu, odnosno nadležnom organu autonomne pokrajine, ne dostavlja izveštaje u propisanom roku o rezultatima sistematskog ispitivanja nivoa nejonizujućih zračenja u životnoj sredini (član 5. stav 9);

2) ne vodi propisanu evidenciju o izvorima nejonizujućih zračenja od posebnog interesa i ne odredi lice odgovorno za primenu mera zaštite od nejonizujućih zračenja (član 8. stav 1);

3) ne vodi evidenciju i ne čuva dokumentaciju o izvršenim ispitivanjima nivoa zračenja izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesa u životnoj sredini (član 11. stav 1).

Za prekršaj iz stava 1. ovog člana kazniće se novčanom kaznom od 25.000 do 50.000 dinara i odgovorno lice u privrednom društvu, preduzeću ili drugom pravnom licu.

Član 20.

Novčanom kaznom od 250.000 do 500.000 dinara kazniće se za prekršaj preduzetnik ako:

1) ne ispunjava propisane uslove za korišćenje izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesa ili ako koristi izvore nejonizujućih zračenja od posebnog interesa pre nego što je dobilo akt da su ispunjeni propisani uslovi (član 6);

2) ne vodi propisanu evidenciju o izvorima nejonizujućih zračenja od posebnog interesa i ne odredi lice odgovorno za primenu mera zaštite od nejonizujućih zračenja (član 8. stav 1);

3) ne obezbedi ispitivanje nivoa zračenja izvora nejonizujućih zračenja od posebnog interesa u životnoj sredini (član 9);

4) ne vodi evidenciju i ne čuva dokumentaciju o izvršenim ispitivanjima nivoa zračenja izvora ejonizujućih zračenja od posebnog interesa u životnoj sredini (član 11. stav 1);

5) u propisanom roku ne obavesti o vanrednom događaju ministarstvo, nadležni organ autonomne pokrajine, odnosno organ jedinice lokalne samouprave nadležan za poslove zaštite životne sredine (član 12).

Pored novčane kazne za prekršaj iz stava 1. tačka 1. ovog člana preduzetniku se može izreći i zaštitna mera zabrane vršenja određene delatnosti u trajanju do tri godine.

VII. PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Član 21.

Propise za izvršavanje ovog zakona doneće ministar u roku od godinu dana od dana njegovog stupanja na snagu.

Član 22.

Privredno društvo, preduzeće, drugo pravno lice i preduzetnik koji koriste izvore nejonizujućih zračenja dužni su da usklade svoje poslovanje sa odredbama ovog zakona u roku od tri godine od dana njegovog stupanja na snagu.

Član 23.

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

Закон о заштити од нејонизујућих зрачења (Р. Србија)

З А К О Н
О ЗАШТИТИ ОД НЕЈОНИЗУЈУЋИХ ЗРАЧЕЊА
(„Службени гласник“ РС бр. 36/09)

 
I. ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1.

 Овим законом уређују се услови и мере заштите здравља људи и заштите животне средине од штетног дејства нејонизујућих зрачења у коришћењуизвора нејонизујућих зрачења.

Заштита од професионалног излагања изворима нејонизујућих зрачења није предмет овог закона.

Члан 2.

Поједини изрази употребљени у овом закону имају следеће значење:

1) нејонизујућа зрачења јесу електромагнетска зрачења која имају енергију фотона мању од 12,4 eV. Она обухватају: ултраљубичасто или ултравиолетно зрачење (таласне дужине 100-400 nm), видљиво зрачење (таласне дужине 400-780 nm), инфрацрвено зрачење (таласне дужине 780nm – 1 mm), радио-фреквенцијско зрачење (фреквенције 10 kHz – 300 GHz), елетромагнетска поља ниских фреквенција (фреквенције 0-10 kHz) и ласерско зрачење. Нејонизујућа зрачења обухватају и ултразвук или звук чија је фреквенција већа од 20 kHz;

2) извор нејонизујућих зрачења јесте уређај, инсталација или објекат који емитује или може да емитује нејонизујуће зрачење;

3) извор нејонизујућих зрачења од посебног интереса јесте извор који може бити опасан по здравље људи узимајући у обзир најбоље доступне научне податке;

4) објекат са извором нејонизујућих зрачења јесте објекат где сепроизводе или користе извори нејонизујућих зрачења;

5) граница излагања нејонизујућим зрачењима јесте максимално дозвољена вредност интензитета поља у животној средини која је одређена стандардом или другим прописом. Ова граница се не односи на пацијенте уздравственим установама на којима се примењује контролисана медицинска терапија или дијагностички поступак;

6) зона опасног зрачења јесте простор око извора нејонизујућих зрачења у коме интензитет нејонизујућих зрачења прелази прописану границу;

7) животна средина јесте скуп природних и створених вредности чији комплексни међусобни односи чине окружење, односно простор и услове за живот;

8.) становништво чине лица свих година старости, пола и здравственог стања која обављају све животне активности. Ова лица не морају бити свесна да су изложена нејонизујућем зрачењу и не морају да познају штетне ефекте овог зрачења;

9)  оператер или руковалац јесте лице које ради са изворима или надгледа рад извора нејонизујућих зрачења;

10) заштита од нејонизујућих зрачења обухвата скуп мера и поступака којима се спречава или умањује штетно дејство нејонизујућих зрачења у животној средини;

11) испитивање зрачења које потиче од извора нејонизујућих зрачења јесте мерење, а по потреби и прорачун параметара поља и његове просторне расподеле у животној средини;

12) ванредни догађај јесте непланирани догађај у којем је због људске грешке или квара опреме наступило или је могло наступити штетно дејство нејонизујућих зрачења на здравље људи.

II. НАЧЕЛА

Члан 3.

Уређивање заштите од нејонизујућих зрачења заснива се на следећим начелима:

1) начело забране – излагање нејонизујућим зрачењима изнад прописане границе и свако непотребно излагање нејонизујућим зрачењима није дозвољено;

2)начело сразмерности – услови и дозвољеност коришћења извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса се одређују и цене према користи коју њихово коришћење пружа друштву у односу на потенцијалне ризике наступања штетног дејства услед њиховог коришћења, узимајући у обзир ниво и  трајање изложености становништва у конкретном случају, старосну и здравствену структуру потенцијално изложеног становништва, начин, време и место коришћења таквог извора, присуство других извора са различитим фреквенцијама, као и друге релевантне околности конкретног случаја;

3) начело јавности – подаци о нејонизујућим зрачењима доступни су јавности.

III. МЕРЕ ЗАШТИТЕ ОД НЕЈОНИЗУЈУЋИХ ЗРАЧЕЊА

Члан 4.

У спровођењу заштите од нејонизујућих зрачења предузимају се следеће мере:

1) прописивање граница излагања нејонизујућим зрачењима;

2) откривање присуства и одређивање нивоа излагања нејонизујућим зрачењима;

3) одређивање услова за коришћење извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса;

4) обезбеђивање организационих, техничких, финансијских и других услова за спровођење заштите од нејонизујућих зрачења;

5) вођење евиденције о изворима нејонизујућих зрачења од посебногинтереса;

6) означавање извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса и зоне опасног зрачења на прописани начин;

7) спровођење контроле и обезбеђивање квалитета извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса на прописани начин;

8.) примена средстава и опреме за заштиту од нејонизујућих зрачења;

9) контрола степена излагања нејонизујућем зрачењу у животној средини и контрола спроведених мера заштите од нејонизујућих зрачења;

10) обезбеђивање материјалних, техничких и других услова за систематско испитивање и праћење нивоа нејонизујућих зрачења у животној средини;

11) образовање и стручно усавршавање кадрова у области заштите од нејонизујућих зрачења у животној средини;

12) информисање становништва о здравственим ефектима излагања нејонизујућим зрачењима и мерама заштите и обавештавање о степену изложености нејонизујућим зрачењима у животној средини.

Члан 5.

Ради откривања присуства, утврђивања опасности, обавештавања и предузимања мера заштите од нејонизујућих зрачења врши се систематско испитивање нивоа nејонизујућих зрачења у животној средини.

Влада доноси Програм систематског испитивања нивоа нејонизујућих зрачења у животној средини за период од две године.

Програм из става 2. овог члана припрема министарство надлежно за послове заштите од нејонизујућих зрачења (у даљем тексту: министарство) у сарадњи са органом аутономне покрајине надлежним за послове заштите животне средине (у даљем тексту: надлежни орган аутономне покрајине).

Република односно аутономна покрајина обезбеђују финансијска средства за реализацију програма из става 2. овог члана.

Систематско испитивање нивоа нејонизујућих зрачења у животној средини може да врши привредно друштво, предузеће и друго правно лице ако испуњава услове у погледу кадрова, опреме и простора.

Испуњеност услова из става 5. овог члана утврђује решењем министар надлежан за послове заштите од нејонизујућих зрачења (у даљем тексту: министар).

Решење из става 6. овог члана је коначно.

Министар прописује ближе услове које морају да испуњавају лица из става 5. овог члана која врше послове систематског испитивања нивоа нејонизујућих зрачења, као и начин и методе систематског испитивања нивоа нејонизујућих зрачења у животној средини.

Лица из става 5. овог члана која врше послове систематског испитивања нивоа нејонизујућих зрачења у животној средини дужна су да министарству, а за територију аутономне покрајине и надлежном органу аутономне покрајине, достављају годишњи извештај о резултатима испитивања, најкасније до 31.марта текуће године за претходну годину, а у случају ванредног догађаја одмах.

Министар прописује садржину и изглед обрасца извештаја из става 9. овог члана.

Члан 6.

Привредно друштво, предузеће, друго правно лице и предузетник могу користити изворе нејонизујућих зрачења од посебног интереса ако испуњавају следеће услове:

1) да за те изворе нејонизујућих зрачења имају процену утицаја на животну средину, у складу са законом;

2) да ниво излагања становништва не прелази прописане границе.

Испуњеност услова из става 1. овог члана утврђује решењем министар, а за територију аутономне покрајине надлежни орган аутономне покрајине.

Решење из става 2. овог члана је коначно.

За издавање решења из става 2. овог члана плаћа се такса, у складу са законом којим се уређује административна такса.

Лица из става 1. овог члана не могу отпочети коришћење извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса пре него што добију акт о испуњености услова за њихово коришћење.

Министар прописује:

1) границе излагања нејонизујућим зрачењима;

2) изворе који се сматрају изворима нејонизујућих зрачења од посебног интереса, као и начин њиховог испитивања.

Члан 7.

Одредбе члана 6. овог закона не односе се на изворе нејонизујућих зрачења од посебног интереса који се региструју код министарства надлежног за послове одбране и министарства надлежног за унутрашње послове.

Изузетно, одредбе члана 6. овог закона не односе се и на:

1) изворе нејонизујућих зрачења који се транспортују железницом, моторним возилом, авионом или пловним средством, када је технички обезбеђено да се извор не може користити нити може генерисати нејонизујућа зрачења;

2) изворе нејонизујућих зрачења који су ускладиштени или који се користе за продају или за друге сврхе у таквом стању да није могуће да се пусте у рад или користе на начин који би представљао потенцијалну опасност.

Члан 8.

Привредно друштво, предузеће, друго правно лице и предузетник који користе изворе нејонизујућих зрачења од посебног интереса дужни су да воде евиденцију о тим изворима и да одреде лице одговорно за примену заштите од нејонизујућих зрачења.

Евиденција о изворима нејонизујућих зрачења од посебног интереса садржи нарочито податке о: називу, намени и типу уређаја, фреквенцији, снази и режиму рада.

Министар прописује ближу садржину евиденције из става 2. овог члана.

Члан 9.

Привредно друштво, предузеће, друго правно лице и предузетник који користе прописане изворе нејонизујућих зрачења од посебног интереса, дужни су да обезбеде испитивање нивоа њиховог зрачења у животној средини.

Прво испитивање зрачења извора из става 1. овог члана привредно друштво, предузеће, друго правно лице и предузетник дужни су да обезбеде пре отпочињања коришћења извора или код повећања броја извора односно код промене услова коришћења извора или реконструкције објекта са изворима нејонизујућих зрачења.

Периодично испитивање нивоа нејонизујућих зрачења извора из става 1. овог члана врши се у прописаном периоду.

Трошкове испитивања извора из става 1. овог члана сноси корисник тих извора.

Министар прописује врсте извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса за које је обавезно испитивање нивоа нејонизујућих зрачења, као и период њиховог испитивања.

Члан 10.

Привредно друштво, предузеће и друго правно лице може да врши испитивање нивоа зрачења извора нејонизујућих зрачења од посебног интересау животној средини ако испуњава услове у погледу кадрова, опреме и простора.

Испуњеност услова из става 1. овог члана утврђује решењем министар, а за територију аутономне покрајине надлежни орган аутономне покрајине.

За издавање решења из става 2. овог члана плаћа се такса, у складу са законом којим се уређује административна такса.

Министар прописује ближе услове које морају да испуњавају лица из става 1. овог члана.

Овлашћење за испитивање нивоа нејонизујућих зрачења извора из става 2. овог члана министар, односно надлежни орган аутономне покрајине, одузима ако се накнадно утврди да привредно друштво, предузеће и друго правно лице не испуњава прописане услове или ако се утврди да је решење издато на основу неистинитих и нетачних података.

Решење из ст. 2. и 5. овог члана је коначно.

Члан 11.

Привредно друштво, предузеће, друго правно лице и предузетник који користе изворе нејонизујућих зрачења од посебног интереса дужни су да воде евиденцију и чувају документацију о извршеним испитивањима нејонизујућих зрачења извора из члана 9. овог закона.

Јавност има право приступа информацијама из става 1. овог члана, у складу са законом.

Члан 12.

Привредно друштво, предузеће, друго правно лице и предузетник, односно оператер или руковалац, дужан је да одмах, а најкасније у року од 24 часа, обавести министарство о ванредном догађају, а за територију аутономне покрајине и надлежни орган аутономне покрајине, односно орган јединице локалне самоуправе надлежан за послове заштите животне средине.

Обавештење из става 1. овог члана садржи нарочито информације о околностима ванредног догађаја, месту, времену, непосредној опасности по здравље људи и кратак опис предузетих мера.

Члан 13.

Ради испитивања излагања нејонизујућем зрачењу у животној средини на захтев министарства, односно надлежног органа аутономне покрајине, врше се посебна мерења.

Трошкови мерења из става 1. овог члана падају на терет министарства, односно надлежног органа аутономне покрајине, изузев у случају ако се мерењем утврде неправилности у раду или прекорачење прописаних граничних вредности емитовања, када трошкове плаћа власник емитера зрачења.

IV. НАДЗОР

Члан 14.

Надзор над применом одредаба овог закона и прописа донетих на основу овог закона врши министарство.

Инспекцијски надзор врши министарство преко инспектора за заштиту животне средине у оквиру делокруга утврђеног овим законом.

Аутономној покрајини поверава се вршење инспекцијског надзора над изворима нејонизујућих зрачења на територији аутономне покрајине, у складу са овим законом.

Јединици локалне самоуправе поверава се вршење инспекцијског надзора над изворима нејонизујућих зрачења за које одобрење за изградњу и почетак рада издаје надлежни орган јединице локалне самоуправе.

У вршењу инспекцијског надзора инспектор за заштиту животне средине има право и дужност да:

1) контролише да ли привредно друштво, предузеће, друго правно лице и предузетник испуњавају прописане услове за коришћење извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса;

2) контролише да ли лица из чл. 8. и 11. овог закона воде прописане евиденције;

3) контролише да ли лица из члана 9. овог закона имају обезбеђено испитивање зрачења извора нејонизујућих зрачења у животној средини;

4) проверава да ли правна лица која врше послове систематског испитивања нивоа нејонизујућих зрачења у животној средини испуњавају прописане услове;

5) проверава да ли правна лица која врше испитивање нивоа зрачења извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса у животној срединииспуњавају прописане услове;

6) проверава да ли је привредно друштво, предузеће, друго правно лице, предузетник, оператер или руковалац у року обавестило министарство о ванредном догађају, а за територију аутономне покрајине и надлежни орган аутономне покрајине, односно орган јединице локалне самоуправе надлежан за послове заштите животне средине;

7) контролише да ли се спроводе мере заштите од нејонизујућих зрачења.

Члан 15.

У вршењу послова из члана 14. овог закона инспектор за заштиту животне средине овлашћен је да:

1) нареди отклањање утврђених недостатака и испуњавање прописаних услова лицима која користе изворе нејонизујућих зрачења од посебног интереса у року који он одреди;

2) забрани рад лицима која користе изворе нејонизујућих зрачења од посебног интереса ако у одређеном року нису отклоњени утврђени недостаци;

3) нареди вођење евиденције из чл. 8. и 11. овог закона;

4) нареди испуњавање прописаних услова за обављање послова систематског испитивања нивоа нејонизујућих зрачења у животној средини, као и послова испитивања зрачења извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса у животној средини;

5) нареди систематско испитивање нивоа нејонизујућих зрачења у животној средини на прописан начин;

6) нареди испитивање нивоа зрачења извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса у животној средини на прописан начин;

7) нареди спровођење и других мера заштите од нејонизујућих зрачења, у складу са законом.

Члан 16.

Инспектор за заштиту животне средине приликом вршења инспекцијског надзора мора имати службену легитимацију и ознаку.

Министар прописује образац службене легитимације и изглед и садржину ознаке.

 

V. НАДЛЕЖНОСТ ЗА РЕШАВАЊЕ О ЖАЛБИ

Члан 17.

О мерама из члана 15. овог закона инспектор за заштиту животне средине доноси решење.

На решење инспектора за заштиту животне средине може се изјавити жалба министру у року од 15 дана од дана пријема решења.

Жалба на решење инспектора за заштиту животне средине не одлаже извршење решења.

Решење министра по жалби из става 3. овог члана је коначно.

VI. КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 18.

Новчаном казном од 1.500.000 до 3.000.000 динара казниће се за привредни преступ привредно друштво, предузеће или друго правно лице ако:

1) врши систематско испитивање нивоа нејонизујућих зрачења у животној средини, а не испуњава прописане услове или нема акт о испуњености тих услова (члан 5);

2) не испуњава прописане услове за коришћење извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса или ако користи изворе нејонизујућих зрачења од посебног интереса пре него што је добило акт да су испуњени прописани услови (члан 6);

3) не обезбеди испитивање нивоа зрачења извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса у животној средини (члан 9);

4) врши испитивање нивоа зрачења извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса у животној средини, а не испуњава прописане услове или нема акт о испуњености тих услова (члан 10);

5) у прописаном року не обавести о ванредном догађају министарство, надлежни орган аутономне покрајине, односно орган јединице локалне самоуправе надлежан за послове заштите животне средине (члан 12).

За привредни преступ из става 1. овог члана казниће се новчаном казном од 100.000 до 200.000 динара и одговорно лице у правном лицу.

Поред новчаних казни за привредни преступ из става 1. тач. 1), 2), 3) и 4) овог члана привредном друштву, предузећу или другом правном лицу може се изрећи и заштитна мера забране oбављања одређенe привреднe делатности у трајању до десет година.

Поред новчане казне за привредни преступ из става 1. овог члана одговорном лицу у правном лицу може се изрећи и заштитна мера забране вршења одређене дужности у трајању до десет година.

Члан 19.

Новчаном казном од 500.000 до 1.000.000 динара казниће се за прекршај привредно друштво, предузеће или друго правно лице ако:

1) министарству, односно надлежном органу аутономне покрајине, не доставља извештаје у прописаном року о резултатима систематског испитивања нивоа нејонизујућих зрачења у животној средини (члан 5. став 9);

2) не води прописану евиденцију о изворима нејонизујућих зрачења од посебног интереса и не одреди лице одговорно за примену мера заштите од нејонизујућих зрачења (члан 8. став 1);

3) не води евиденцију и не чува документацију о извршеним испитивањима нивоа зрачења извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса у животној средини (члан 11. став 1).

За прекршај из става 1. овог члана казниће се новчаном казном од 25.000 до 50.000 динара и одговорно лице у привредном друштву, предузећу или другом правном лицу.

Члан 20.

Новчаном казном од 250.000 до 500.000 динара казниће се за прекршај предузетник ако:

1) не испуњава прописане услове за коришћење извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса или ако користи изворе нејонизујућих зрачења од посебног интереса пре него што је добило акт да су испуњени прописани услови (члан 6);

2) не води прописану евиденцију о изворима нејонизујућих зрачења од посебног интереса и не одреди лице одговорно за примену мера заштите од нејонизујућих зрачења (члан 8. став 1);

3) не обезбеди испитивање нивоа зрачења извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса у животној средини (члан 9);

4) не води евиденцију и не чува документацију о извршеним испитивањима нивоа зрачења извора ејонизујућих зрачења од посебног интереса у животној средини (члан 11. став 1);

5) у прописаном року не обавести о ванредном догађају министарство, надлежни орган аутономне покрајине, односно орган јединице локалне самоуправе надлежан за послове заштите животне средине (члан 12).

Поред новчане казне за прекршај из става 1. тачка 1. овог члана предузетнику се може изрећи и заштитна мера забране вршења одређене делатности у трајању до три године.

VII. ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 21.

Прописе за извршавање овог закона донеће министар у року од годину дана од дана његовог ступања на снагу.

Члан 22.

Привредно друштво, предузеће, друго правно лице и предузетник који користе изворе нејонизујућих зрачења дужни су да ускладе своје пословање са одредбама овог закона у року од три године од дана његовог ступања на снагу.

Члан 23.

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије”.